Милибор Саковић

 

ПРОШИРЕНА ДЕЛАТНОСТ ШКОЛЕ

  1. Елеборат о оправданости увођења проширене делатности са свим елементима из члана 33. Закона о основама система образовања и васпитања (претходна сагласност наставничког већа)
  2. Одлука органа управљања о проширеној делатности установе
  3. Одлука и елаборат морају да садрже делатности у складу са јединственом класификацијом
  4. 4.Мишљење инспекције, после тачке 1. може да се тражи одвојено.
    Могуће је да се захтев за мишљење преда директно у МПН, а они шаљу школској управи, која даје мишљење и службено враћа мишљење МПН.
  5. Решење МПН о проширеној делатности + упис у Трговински суд (суду иду оригинали, водити рачуна о броју примерака) = Решење Трговинског суда (водити рачуна о надлежности суда због нове организације судова).


КОНВЕРЗИЈА ЗЕМЉИШТА

  1. Извод из Земљишних књига, обавезни су подаци о парцели, непокретности и власништву. Ако се ради о подручју за које се регистар непокретности води у катастру после нових измена, онда се мора извршити претходно идентификација парцеле у катастру и тражити извод из катастра.
  2. Решење о дозволи обављања делатности (то даје МПН).
    Неке школе немају усаглашено. Имају само решење локалне самоуправе, углавном основне школе, мислим да би требало извршити усаглашавање и тражити Решење по новим прописима.
  3. Решење Трговинског суда.
  4. Поступак води јавни правобранилац по сили закона, а школа му само достави потребне папире (иде релативно брзо).
  5. Детаљи су прописани у Уредби о условима, критеријумима и начину остваривања права на конверзију... (Сл. Гласник 67/2011 и 20/2012)

Иван Ружичић реферат

ОБАВЕЗНИ ИЗБОРНИ ПРЕДМЕТИ: ГРАЂАНСКО ВАСПИТАЊЕ И ВЕРСКА НАСТАВА

1. Анализа досадашње реализације:

Ови предмети постоје у образовном систему већ преко десет година, с тим што је садашње решење такво да ученици на почетку сваке школске године бирају између ова два предмета и могу да сваке године мењају изабрани предмет.

Предмети су присутни у нашем образовном систему 12 година, што значи да је фонд сваког од ова два предмета око 850 часова, а нпр.Историја је присутна са око 500 часова,Биологија 350, Филозофија од 136 до 168, Социологија 64 до 96, Устав 32 часа.

2. Колико има у овом тренутку обрачунских радника који изводе ову наставу?

Ако узмемо за пример школу која има 1199 ученика и 40 одељења и у њој имамо 57 група за Грађанско и Верску наставу т.ј. 2,85 обрачунских радика.Наиме, 531 ученик је изабрао Верску наставу и они су распоређени у 22 групе, што значи да просечна група има 24 ученика.За Грађанско васпитање се изјасило 668 ученика и они су распоређени у 35 група и просечна група има 19 ученика, лако можемо израчунати колико има обрачунских радника који у овој школској години реализују ове предмете.

У Србији је у школској 2010/11 било 29113 одељења у основним школама и 11145 у средњим школама, што је укупно 40258 одељења.Ако на 40 одељења има 2,85 обрачунских радника, на 40258 има 2868 обрачунских радника. Бруто плата наставника са три године стажа је око 60000 динара, па према томе ова настава кошта буџет Републике Србије годишње преко 2 милијарде динара.Иначе дефицит буџета за 2012. је 140 милијарди динара и сигурно да у њему има још оваквих луксуза и неекономичности.

3. Шта су недостаци садашњег начина реализације ових предмета:

3.1. Неоправдано много часова су присутни у систему.

3.2.Теоријски и практично ученик може да за 12 година нема ниједан час оног другог предмета, што је недопустиво, ако су ови садржаји важни за ученике,

3.3.Предмети се не оцењују и не могу се утврдити постигнућа ученика, па су и ученици и наставници немотивисани за рад.ОВО ЈЕ ЛУКСУЗ ЗА НАШ ОБРАЗОВНИ СИСТЕМ.

3.4.Настава се изводи 7. час што је оптерећење за ученике, а и омета извођење других облика образовно васпитног рада,

3.5.Предмети су, а посебно Грађанско васпитање нестручно заступљени и углавном служе школама да преко њих решавају технолошке вишкове.

Што се тиче позитивних страна у реализацији ових предмета они сигурно постоје, али ће се они сачувати и још боље постићи у реализацији ове наставе кроз нови предлог.

ПРЕДЛОГ:

1. Да Верска настава од статуса обавезни изборни предмет постане обавезни предмет за све ученике, али само у 1 години у нпр.другом циклусу основног образовања,

2. Да основни садржаји предмета Грађанско васпитање уђу у измењене наставне програме предмета Психологија,Филозофија,Социологија, Устав.

На овај начин би се отклонили до сада уочени недостаци у реализацији ових предмета и то би за цео систем било ефикасније и економичније, а уштедело би се скоро 2 милијарде динара.

Крајње је време да о овоме говори струка и пракса, а не само да се руководимо појединачним интересима оних који су за садашњи модел заинтересовани из неких посебних разлога.

Поткрепа за део теза овде изнетих је истраживачки рад „Став ученика Гимназије у Чачку према изборним предметима Веронаука и Грађанско васпитање“, аутора Катарине Дуњић Мандић,школског психолога Гимназије у Чачку,објављен у часопису Настава и васпитање,бр.2-3,2005,Београд, од стр.198 до 219.

У Чачку,март 2012

 Реферат на Првом стручном скупу који је „Друштво директора школа Србије“ организовало 23. марта 2012. у Првој београдској гимназији, са темом „Економичнији, ефикаснији и уређенији образовни систем у Србији“.

Дејан Недић

 

                                                ГРАДСКИ СЕКРЕТАРИЈАТ ЗА ОБРАЗОВАЊЕ

                                                За в.д. секретара, госпођу Драгицу Моро

 

                                                                                                Б е о г р а д

                                                                                                Краљице Марије бр. 1

 

ПРЕДМЕТ: Одговор на допис бр VII-01-031-сл/2012 од 06.03.2012. год. а у вези са накнадом трошкова за превоз радника

 

            Поштована госпођо Моро,

ми, директори београдских основних и средњих школа смо примили Ваш поменути допис и одржали хитне консултације чланства нашег Друштва, и заузели заједнички став који је супротан од Вашег дописа, а то поткрепљујемо следећим чињеницама и аргументима:

  1. Прво и основно, Ви наводите у допису (који је базиран на основу Закона о раду и Посебног колективног уговора), да је послодавац наших запослених град Београд. То није тачно, јер у члану 2. став 2. Посебног колективног уговора децидирано стоји: „Послодавац у смислу Посебног колективног уговора јесте установа“. Ми као директори установа, се нисмо определили за модел накнаде трошкова за превоз на рад и са рада, на тај начин да се врши уплата за месечну допуну картица за превоз наших запослених.

          Напротив, ми смо се одлучили за модел поштовања члана 25. став 1. Посебног         колективног уговора, који каже: „Запослени има право на накнаду за долазак и   одлазак са рада у висини цене превозне карте у јавном саобраћају (градски,   приградски, међуградски), која мора бити исплаћена до 05. у месецу за          претходни месец, уколико се накнаде исплаћују у новцу“

  1. У Закону о систему образовања и васпитања децидирано стоји у члану 159. да се       „... у буџету јединице локалне самоуправе обезбеђују средства за превоз запослених (како стоји у тачки 5. овог члана).

      То је у сагласју са чланом 118. Закона о раду, који каже: „Запослени има право на   накнаду трошкова у складу са општим актом (Посебан колективни уговор) и   Уговором о раду за долазак и одлазак са рада у висини превозне карте у јавном             саобраћају“ (како стоји у тачки 1. овог члана).

  1. Нерешиви проблем настаје и код замене одсутних радника, јер оваквим системом, не постоји модел, којим би се раднику који мења одсутног радника омогућио превоз на рад и са рада.
  2. Велики проблем је и чињеница, да после 16. у месецу није решен проблем превоза, за оне запослене       који након тог дана добијају уговор о раду, јер су дошли на замену, након тог датума.
  3. Посебан проблем овог система превоза је за запослене у школама у неким приградским насељима Београда, као што је на пример Барајево (а и други), јер запослени радници, чак и да желе да користе овај систем превоза, не постоје услови за коришћење БУС ПЛУС картица, јер не постоји превоз у локалу, у многим случајевима.

      Све ово указује на чињеницу, да би било неопходно изнаћи нове моделе, како би се испуниле       законске обавезе према запосленим радницима, а које проистичу из поменутог Закона о раду, као и из Посебног колективног уговора, а тим пре, јер запослени у просвети          припадају групи запослених радника који раде у специфичним условима и посебним         организационим моделима.

      ЗБОГ ТОГА ПРЕДЛАЖЕМО, ДА СЕ БАЗИРАТЕ НА ЧЛАН 159. ЗАКОНА О ОСНОВАМА СИСТЕМА ОБРАЗОВАЊА И ВАСПИТАЊА, КОЈИ У СТАВУ 2. НАВОДИ, ДА ЛОКАЛНА САМОУПРАВА МОРА ДА ОБЕЗБЕДИ СРЕДСТВА ЗА ПРЕВОЗ ЗАПОСЛЕНИХ РАДНИКА КОЈИ НЕ КОРИСТЕ НОВИ СИСТЕМ ПРЕВОЗА, И ДА ПРЕНЕСУ ШКОЛАМА, ТО ЈЕСТ УСТАНОВАМА, ОДНОСНО ПОСЛОДАВЦИМА НОВЧАНА СРЕДСТВА , А СТВАР ЈЕ ЗАПОСЛЕНИХ РАДНИКА, ДА ЛИ ЋЕ ДОБИЈЕНУ НАКНАДУ ОД ПОСЛОДАВЦА (ТО ЈЕСТ ОД СВОЈЕ ШКОЛЕ) ИСКОРИСТИТИ ЗА ЛИЧНУ ДОПУНУ НОВИХ КАРТИЦА ИЛИ ЗА СОПСТВЕНИ ПРЕВОЗ НА БИЛО КОЈИ НАЧИН.

      Надамо се да ћете наш предлог ставити на разматрање тим пре, јер имамо стални притисак и стална питања директора основних и средњих школа града Београда и то не само наших чланова већ и свих осталих, а у вези са великим поменутим проблемом.

 

                                                                        Председник Скупштине „ДДШС“

                                                                        Дејан Недић, дипл. економиста

                                                               

Дејан Недић реферат

 

                                                ГРАДСКИ СЕКРЕТАРИЈАТ ЗА ОБРАЗОВАЊЕ

                                                За в.д. секретара, госпођу Драгицу Моро

 

                                                                                                Б е о г р а д

                                                                                                Краљице Марије бр. 1

 

ПРЕДМЕТ: Одговор на допис бр VII-01-031-сл/2012 од 06.03.2012. год. а у вези са накнадом трошкова за превоз радника

 

            Поштована госпођо Моро,

ми, директори београдских основних и средњих школа смо примили Ваш поменути допис и одржали хитне консултације чланства нашег Друштва, и заузели заједнички став који је супротан од Вашег дописа, а то поткрепљујемо следећим чињеницама и аргументима:

  1. Прво и основно, Ви наводите у допису (који је базиран на основу Закона о раду и Посебног колективног уговора), да је послодавац наших запослених град Београд. То није тачно, јер у члану 2. став 2. Посебног колективног уговора децидирано стоји: „Послодавац у смислу Посебног колективног уговора јесте установа“. Ми као директори установа, се нисмо определили за модел накнаде трошкова за превоз на рад и са рада, на тај начин да се врши уплата за месечну допуну картица за превоз наших запослених.

          Напротив, ми смо се одлучили за модел поштовања члана 25. став 1. Посебног         колективног уговора, који каже: „Запослени има право на накнаду за долазак и   одлазак са рада у висини цене превозне карте у јавном саобраћају (градски,   приградски, међуградски), која мора бити исплаћена до 05. у месецу за          претходни месец, уколико се накнаде исплаћују у новцу“

  1. У Закону о систему образовања и васпитања децидирано стоји у члану 159. да се       „... у буџету јединице локалне самоуправе обезбеђују средства за превоз запослених (како стоји у тачки 5. овог члана).

      То је у сагласју са чланом 118. Закона о раду, који каже: „Запослени има право на   накнаду трошкова у складу са општим актом (Посебан колективни уговор) и   Уговором о раду за долазак и одлазак са рада у висини превозне карте у јавном             саобраћају“ (како стоји у тачки 1. овог члана).

  1. Нерешиви проблем настаје и код замене одсутних радника, јер оваквим системом, не постоји модел, којим би се раднику који мења одсутног радника омогућио превоз на рад и са рада.
  2. Велики проблем је и чињеница, да после 16. у месецу није решен проблем превоза, за оне запослене       који након тог дана добијају уговор о раду, јер су дошли на замену, након тог датума.
  3. Посебан проблем овог система превоза је за запослене у школама у неким приградским насељима Београда, као што је на пример Барајево (а и други), јер запослени радници, чак и да желе да користе овај систем превоза, не постоје услови за коришћење БУС ПЛУС картица, јер не постоји превоз у локалу, у многим случајевима.

      Све ово указује на чињеницу, да би било неопходно изнаћи нове моделе, како би се испуниле       законске обавезе према запосленим радницима, а које проистичу из поменутог Закона о раду, као и из Посебног колективног уговора, а тим пре, јер запослени у просвети          припадају групи запослених радника који раде у специфичним условима и посебним         организационим моделима.

      ЗБОГ ТОГА ПРЕДЛАЖЕМО, ДА СЕ БАЗИРАТЕ НА ЧЛАН 159. ЗАКОНА О ОСНОВАМА СИСТЕМА ОБРАЗОВАЊА И ВАСПИТАЊА, КОЈИ У СТАВУ 2. НАВОДИ, ДА ЛОКАЛНА САМОУПРАВА МОРА ДА ОБЕЗБЕДИ СРЕДСТВА ЗА ПРЕВОЗ ЗАПОСЛЕНИХ РАДНИКА КОЈИ НЕ КОРИСТЕ НОВИ СИСТЕМ ПРЕВОЗА, И ДА ПРЕНЕСУ ШКОЛАМА, ТО ЈЕСТ УСТАНОВАМА, ОДНОСНО ПОСЛОДАВЦИМА НОВЧАНА СРЕДСТВА , А СТВАР ЈЕ ЗАПОСЛЕНИХ РАДНИКА, ДА ЛИ ЋЕ ДОБИЈЕНУ НАКНАДУ ОД ПОСЛОДАВЦА (ТО ЈЕСТ ОД СВОЈЕ ШКОЛЕ) ИСКОРИСТИТИ ЗА ЛИЧНУ ДОПУНУ НОВИХ КАРТИЦА ИЛИ ЗА СОПСТВЕНИ ПРЕВОЗ НА БИЛО КОЈИ НАЧИН.

      Надамо се да ћете наш предлог ставити на разматрање тим пре, јер имамо стални притисак и стална питања директора основних и средњих школа града Београда и то не само наших чланова већ и свих осталих, а у вези са великим поменутим проблемом.

 

                                                                        Председник Скупштине „ДДШС“

                                                                        Дејан Недић, дипл. економиста

                                                               

Веселин Вуковић

 

Поштоване колеге,

Замољен сам да говорим на овом скупу, између осталог, речима „ти волиш да говориш“. Прихватио сам, али не из тог разлога, већ због чињенице (коју о мени знају сви који ме познају) да бескомпромисно презирем малограђанштину свих врста, а понајвиш њене постулате „Ћути да се не замериш“ и „Зашто да то урадим ја кад може неко други“. Е, па, ја могу увек и није важно колико кошта, јер је то морални став, без обзира што се можда и овде неће некоме свидети, а он је супротан ономе који описује Андрић, наводећи улогу високог султановог званичника чији је задатак био само да потврђује и одобрава оно што је султан рекао. Тај се функционер зове евет ефендија (на турском је евет- да, тако је; што у последње време многи разумеју јер су модерне турске серије). Нажалост, имамо и ми евет ефендије увек спремне да аплаудирају и повлађују.

Разлог због ког сам одмах прихватио чланство у овом удружењу и што сам прихватио да ово данас говорим, било је моје убеђење да ће ова групација дати могућност да се принципијелно, са поштеном жељом, заложимо за бољитак просвете, а тиме и друштва у целини. То сам мислио стога што нико боље не види и не разуме стање у просвети од оних који је оперативно воде. Не стратешки (то ради неко други), већ оперативно. Дакле, нико боље од нас не види проблеме, нико не може имати делотворније идеје и нико не може дати правце могућих решења као ми. Нико не може боље да увиди неке ствари које у Закону, Правилницима и другим документима не функционишу како треба „на терену“ и да предложи како да се то промени.

Такође, био сам убеђен да третман и статус људи који спроводе најзначајнији сегмент друштвене репродукције (опет морам да се оградим – не биолошке, која, иначе, нама просветарима не иде на руку) буде правичније решен. Иако те ствари личе на синдикалне, оне се не могу тако посматрати зато што њихово решавање побољшава цео просветни систем, јер тај систем није фирма и није му циљ профит. А ако у том систему ствари нису постављене како ваља и ако су ослоњене само на ентузијазам или, пак, слепо послушништво, он се мора урушити, пре или касније. Директори школа нису директори јавних предузећа или привредних фирми који су бирани по принципу заступања интереса политичких групација или власника који их бирају, већ су то најугледнији и најпоштованији људи из педагошких колектива, дакле оних који стварају друштво какво ће бити за десет или двадест година. Ако држава сад те људе не подржи и не оснажи, већ их стави у положају дежурних криваца, добро засеца грану на којој седи. А ако нас тера да морамо да се, како нам некад кажу, „сналазимо“ као менаџери, иза чега стоји најчешће чињеница да морамо да шверцујемо, ситуација се и у моралном смислу урушава. При томе, дреге моје колеге, држава, да би поштовала себе и просветни систем, мора да поштује директоре школа. Ко да у друштву буде поштован, ако не ми и рецимо лекари. А да ли смо поштовани ако новчано није вреднован наш рад, наш став, ми као друштвени путокази за стотине хиљада родитеља и ђака? А да ли смо поштовани ако сви имају право да забушавају, да се буне, да упере прстом на нас бранећи тако своје право на нерад, ако имају право да се обрушавају на нас, а ми немамо ни право, ни инструменте да реагујемо? Ја хоћу да верујем да држави требају јаки, морални и храбри директори, спремни да друштву дају најбоље од себе, али онда држава мора да их подржи и да им се одужи. А ово удружење, очито, мора поставити захтеве .

Ево примера неких лоших решења које бисмо, по мени, морали да мењамо:

Држава каже да ће чувати радно место директору, али само први мандат. Да ли то значи, поштоване колеге, да држава каже да директор не би требао да се кандидује за други мандат? Да не би требало да директор буде неко ко је већ био један мандат - „дај да проба и неко други“. Да ли то држава мисли да директор не ваља у другом или неком наредном мандату? Па ми, који радимо овај посао, знамо да је први мандат тек сналажење и учење, а да директор постаје парви способни оперативац, спреман за све врсте послова, управо кад крене у други мандат. И, сад, узмите ситуацију да из неких разлога директор не би више да ради тај посао, било да је схватио да није дорастао новој ситуацији, да се разболео, да су му се промениле породичне или неке друге околности због којих не може више квалитетно да ради овај посао и да је најбоље и по школу и по њега да не буде више директор. Да ли ће он поденети оставку? Па неће. Не може. Како да поднесе оставку кад тиме у ствари даје себи отказ и иде на улицу, у годинама кад није једноставно тражити нови посао. А да му је радно место сачувано била потпуно другачија ситуација. И иначе, због чињенице да је на радном месту које му не оставља одступницу, неће предузимати ни радикалније захвате за које је сигуран да школи доносе бољитак, али њему непопуларност. Зато стално има осећај мачке притеране уз ћошак. Дакле, држава је увела контрапродуктивно решење.

А сад су још ту и нови захтеви који се тичу стандарда, директорског испита, нових закона у многим областима... Нових 29 стандарда говоре да директор треба да буде способан да у себи обједини енциклопедистичка знања и способности више људи, односно да буде прави суперхерој (да ли одмах да набавимо бетменов и суперменов костим?), за разлику од наставника који полажу лиценцу тако да сви то, у принципу, прођу, изузев ако нису баш ибацили ђака кроз прозор или уместо хемије предавали географију, показујући да ни интуицијом не могу назрети значење речи методика наставе.

Онда, ми имамо обичај да се, када се питамо, патриотски понашамо према својој струци, па ако се, рецимо, пита историчар, онда ће све морати да буде у историјско, ако се пита математичар, ништа неће смети да прође без рачуна, а ако се пита комуниколог, неће уопште бити важно да ли у излагању наставника има материјалних грешака, већ каква је кoмуникација са ђацима. Наравно, држава мора да постави општи ниво знања и из историје и из математике, без обзира на струку ђака и не треба да претера, али, исто тако, не треба у име психологије или нечег другог - све друго, а не оно што је есенција дате образовне групе.

Шта је са ванредним ученицима који имају право да се школују бесплатно, а нама нико неће да плати за то? Не, нисмо ми против уставног принципа да сви имају право на бесплатно школовање (па ни наши редовни ђаци се школују бесплатно), али ко ће нама да плати да бисмо долазили суботом и недељом да држимо консултативну наставу, ко ће нас директоре да правда што терамо наставнике на нешто што немамо право.

И тако даље и тако даље .........има много питања...

Ја сам прошли пут реаговао не на стратешко излагање помоћника министра него на вас – колеге, јер уместо да постављамо питања која се нас тичу, ми се бавимо стратешким стварима, композицијом датог дела министарства, шта они намеравају да раде, шта ће бити 2020., да ли се васиона шири или скупља итд... Он, човек, прича оно што га питамо, али ми смо ти који неће да питају оно што треба. Не кажем да и ту нема питања на која треба добити одговор, али има много хитнијих и много тежих. Ми смо ти који нећемо да се замеримо и питамо претпостављене о нашим правима и захтевима, не реагујемо нпр. на један од предлога да нам плата буде мања него сада, већ се понашамо као онај критичар цара који му је постављао питање: „А зашто сте царе ви тако лепи и паметни“?

Хоћемо ли ми, дакле, бити удружење које ће се заложити код надлежних за оно што сви и знамо и у души осећамо да треба, хоћемо ли ми то артикулисати или ћемо бити евет удружење у које смо ушли да би сачували ону страшну и феноменалну фотељу, па није важно под каквим условима? Уколико је одговор негативан мени ту није место.

*Текст је писан за говор а не за читање па тако и схватите његов стил.

Београд, 23.03.2012

Веселин Вуковић, директор ТШ „Нови Београд“

Subcategories